Poput sigurnosnih pojaseva, vazdušni jastuci su vrsta bezbednosnog sistema za zadržavanje putnika u automobilu, koja je dizajnirana da ublaži povrede u slučaju nesreće. Ovi jastuci se naduvavaju gasom, a ugrađeni su u volan, kontrolnu tablu, vrata, krov i/ili sedište vašeg automobila. Koriste senzor udara da pokrenu brzo širenje azotnog gasa, koji se nalazi unutar jastuka, pa tako iskaču pri udaru i stvaraju zaštitnu barijeru između putnika i tvrdih površina. A ako vas zanima istorija vazdušnih jastuka, kako su i kada nastali, nastavite da čitate.
Vrste vazdušnih jastuka
Dva glavna tipa vazdušnih jastuka su dizajnirana za prednji i bočni udar. Napredni sistemi prednjih vazdušnih jastuka automatski određuju da li će se i sa kojim nivoom snage prednji vazdušni jastuk na strani vozača, i na strani suvozača, naduvati. Odgovarajući nivo snage zasniva se na očitavanju senzorskih ulaza, koji obično mogu da otkriju veličinu putnika, položaj sedišta, upotrebu sigurnosnog pojasa putnika i težinu sudara.
Vazdušni jastuci za bočni udar (SAB) su uređaji dizajnirani da pomognu u zaštiti glave i/ili grudi, u slučaju ozbiljnog sudara koji uključuje udar u stranu vozila. Postoje tri glavna tipa SAB-a:
# grudni (ili torzo) SAB
# SAB glave
# kombinacija glava/grudi ili tzv. kombo SAB.
Sada, kada znamo šta su i čemu služe, da vidimo kada su i kako nastali vazdušni jastuci
U zoru industrije vazdušnih jastuka, postojao je patent za tehnologiju koja detektuje sudar, i koja je bila dostupna u to vreme. Bilo je to davne 1968. godine. Vlasnik ovog „senzora i bezbednosnog sistema“ (kako se patent zvao) bio je izvesni Alen Brid, i bio je to prvi elektromehanički sistem vazdušnih jastuka za automobile, na svetu.
Međutim, on nije prvi koji se time bavio. Rudimentarni patenti za prethodnike vazdušnih jastuka datiraju još iz 1950-ih godina. Patentne prijave za njih podneli su Nemac Valter Linderer, i Amerikanac Džon Hetrik, još 1951. godine.
Lindererov vazdušni jastuk (nemački patent #896312) bio je zasnovan na sistemu komprimovanog vazduha, koji se oslobađa kontaktom branika ili od strane vozača. Slično njegovom, i Hetrikov patent u Americi (#2.649.311), za ono što je nazvao „sklop sigurnosnog jastuka za automobilska vozila“, takođe je bio zasnovan na komprimovanom vazduhu.
Kasnija istraživanja tokom 1960-ih su pokazala da komprimovani vazduh nije bio sposoban da naduva vazdušne jastuke dovoljno brzo, da bi bio efikasan. A u takvim situacijama, brzina je presudna.
Godine 1964. Japanski automobilski inženjer Jasuzaburou Kobori razvio je sistem „zaštitne mreže“ vazdušnih jastuka, koji je koristio eksplozivnu napravu za pokretanje, za šta je dobio patente u 14 zemalja. Nažalost, Kobori je preminuo 1975. godine, pre nego što je ugledao svoje ideje uvedene u praktičnu i široku upotrebu.
Kada je počela komercijalna primena vazdušnih jastuka?
Godine 1971. Ford Motor Kompani je izgradila eksperimentalnu flotu vazdušnih jastuka. Dženeral Motors je ugradio vazdušne jastuke u svoju flotu Ševrolet Impala iz 1973. godine, samo za vladinu upotrebu. Da bi, Oldsmobil Tornado iz 1973. godine, bio prvi automobil sa vazdušnim jastukom za suvozača koji je prodat javnosti.
Dženeral Motors je kasnije ponudio opciju vazdušnih jastuka sa strane vozača u starim automobilima u punoj veličini u Bjuicima 1975. i 1976. godine. Kadilaci su tih godina takođe postali dostupni sa vazdušnim jastucima za vozača i suvozača kao opcijom. Dženeral motors, koji je svoje vazdušne jastuke plasirao kao „sistem za zadržavanje vazdušnog jastuka“ (Air Cushion Restraint System - ACRS), ukinuo je ovu opciju u modelima iz 1977. godine, navodeći kao razlog nedostatak interesovanja od strane potrošača.
Ford i Dženeral Motors su kasnije proveli godine lobirajući protiv zahteva za vazdušne jastuke, tvrdeći da uređaji jednostavno nisu održivi. Međutim, na kraju su automobilski giganti shvatili da će vazdušni jastuci ostati kao opcija, pa je tako 1984. godine Ford ponovo počeo da ih nudi, na svom modelu Tempo.
Kasnije je Krajsler napravio standardne vazdušne jastuke na strani vozača za svoje modele iz 1988-1989. godine, da bi tek početkom 1990-ih, vazdušni jastuci počeli da se ugrađuju u većinu američkih modela automobila.
1994. godine TRW Automotive je započeo proizvodnju vazdušnog jastuka naduvanog gasom, a od 1998. godine, vazdušni jastuci su obavezni u svim novim automobilima. Tako je ostalo i do danas, kada više ne možemo da zamislimo neki od novijih modela automobila bez ovog sigurnosnog sistema.
I za kraj...
Kao što vidite, od samog početka bilo je i onih koji su verovali u ovaj izum, ali i onih koji su bili protiv. Naročito što se kroz korišćenje više puta desilo da su vazdušni jastuci naneli više štete nego koristi, lomili ljudima kosti i koštali ih života. Ipak, mnogo češće, dešavalo se da su upravo vazdušni jastuci spašavali ljudima živote, tako da su danas deo standardne opreme, i oni luksuzniji modeli imaju ih i više od ostalih.
Rent a car agencija Menadžer, u svom voznom parku, poseduje različite modele automobila, koji se redovno kontrolišu, i svi poseduju ispravne vazdušne jastuke. Sasvim smo sigurni da ćete pronaći baš onakav automobil, kakav vam je u datom momentu najpotrebniji.
Srećan put!
Fotografije: YouTube.com
